„Prosvetni pregled“, 4.  2. 2021, intervju: Nikola Božić, programski direktor Istraživačke stanice Petnica

Digitalna transformacija obrazovanja zahteva potpunu promenu načina razmišljanja o obrazovanju, a ne samo tehnološki prelazak na nastavu na daljinu. Prelazak petničkih aktivnosti u onlajn svet bio je uspešan i zbog toga što se aktivnosti ne preslikavaju, nego se osmišljavaju potpuno nove, u skladu sa zacrtanim ciljevima obrazovnog procesa ove institucije.

Istraživačka stanica Petnica je višedecenijski lider u inovativnim pristupima obrazovanju, posebno kada je reč o radu sa talentovanim i izrazito zainteresovanim đacima. Zato nije čudo da je i tokom pandemije, koja sada već traje oko godinu dana, postigla zapažene rezultate i uspela da ostvari skoro sve zacrtane ciljeve u održavanju obrazovnih i istraživačkih seminara i obuka.

Takođe, prethodni ciklus u Petnici krunisan je konferencijom „Korak u nauku”, koja je u decembru održana onlajn, a sve to bio je povod da o iskustvima i izazovima iz poslednjeg perioda razgovaramo sa Nikolom Božićem, programskim direktorom ove institucije.

– Prošla godina bila je važan obrazovni eksperiment iz koga treba izvući pouke. Digitalna transformacija obrazovanja zahteva potpunu promenu načina razmišljanja o obrazovanju, a ne samo tehnološki prelazak na nastavu na daljinu. Prelazak petničkih aktivnosti u onlajn svet bio je uspešan i zbog toga što se aktivnosti ne preslikavaju, nego se osmišljavaju potpuno nove, u skladu sa zacrtanim ciljevima obrazovnog procesa ove institucije – ističe na samom početku.

Istovremeno sa pozitivnim iskustvima, čuju se i suprotni komentari – kako onlajn nastava ne drži pažnju učenika, nije dovoljno interaktivna… Kako je moguće, s jedne strane, da đaci budu aktivni i motivisani na jednoj vrsti obrazovnih programa, a da na nekim drugim budu samo formalno prisutni, tek koliko se to od njih traži?

– Nastava na daljinu pre pandemije retko je primenjivana, uglavnom na fakultetima ili povremenim predavanjima stručnjaka iz inostranstva putem interneta. U samo nekoliko dana sve se promenilo, prilagodili smo se novim okolnostima – učenici, roditelji, nastavnici – prosveta u celini. Tokom nekoliko nedelja marta i aprila prošle godine desila se digitalna revolucija u obrazovanju. U početku su se svi snalazili kako su znali, da bi vremenom stigla i organizovana podrška stručnih institucija. Kolege koje su manje znale učili su od onih sa više digitalnog znanja, dok su se đaci lako prilagođavali, jer su nove tehnologije deo njihovog svakodnevnog života. Timovi stručnjaka predlagali su brza rešenja za situacije sa kojima se nastava susretala, a uspešno su onlajn organizovana čak i školska takmičenja. Sredina maja donela je na svet i Vajber grupe i Zum sastanke, Gugl učionice i Majkrosoft Tims okruženje… – što je početkom vanrednog stanja bilo poznato samo onima koji se bave inovativnom nastavom.

Izgleda da poznavanje novih tehnologija i softverskih rešenja ipak nije dovoljno da se desi potpuna digitalna transformacija obrazovnog procesa?

– To je najviše zato što u svet onlajn nastave pokušava da se preslika nastava onakva kakva je bila u učionici sa 30 učenika i jednim nastavnikom tokom 45 minuta. Međutim, sada su i učenici i nastavnici u situaciji da nastava i obaveze traju ceo dan. Nastavnici su u stalnoj komunikaciji sa svim učenicima, kontakt preko Vajber grupa ili foruma vremenski je neograničen, pitanja oko domaćih zadataka ili školskih lekcija sada mogu da stignu bilo kada, pa i usred noći. S druge strane, učenici dobijaju komunikacioni „šum”, obilje informacija, mnoštvo manjih ili većih zadataka, pri čemu se ne vodi računa o ukupnom opterećenju učenika tokom dana. Još veći problem je neusklađenost sa korišćenjem platformi za realizaciju nastave, pa učenici istovremeno moraju da rade na više njih. Roditelji se suočavaju sa sopstvenim izazovima, poput kako obezbediti uslove za rad više školaraca u jednom domaćinstvu – jedan kompjuter ili jedan televizor više nisu dovoljni.

Važno pitanje je i dostupnost telefona, kompjutera i interneta nastavnicima i učenicima u njihovim domovima, jer nije isto kada vam je kompjuter kod kuće bio potreban povremeno, dok je sada u kontinuitetu neophodan nekoliko sati. Materijalna strana organizacije nastave na daljinu nije zanemarljiva, pa se postavlja pitanje na koji način se i nastavnici i roditelji moraju snalaziti ili improvizovati da bi omogućili nesmetan tok nastavnog procesa i praćenje nastave.

Govori se da je za uspešan prelazak na onlajn nastavu važno razmišljanje van okvira tradicionalnog obrazovanja 20. veka.

– Treba postavljati pitanja da li nastava treba da bude podeljena u časove od 45 minuta ili je efikasnije da traje duže i u blokovima, da li se edukativni materijal može digitalizovati i obogatiti multimedijalnim sadržajem koji je međusobno uvezan, da li postoji mogućnost da neke lekcije budu obrađene bez nastavnika, radom na projektima, uključivanjem eksperata ili korišćenjem drugih resursa dostupnih preko interneta. Treba li nastavu realizovati kroz školske predmete ili kroz multidisciplinarne teme, koje se iz različitih uglova integralno objašnjavaju? Da li učenici mogu učiti i jedni od drugih kroz vršnjačku edukaciju? Sve to se odnosi na navike i podrazumevana delovanja koja su možda odavno prevaziđena, jer su nastala u drugačijem društvenom, privrednom i kulturnom miljeu, pre više desetina ili stotinu godina. Ta pitanja u vanrednim okolnostima isplivala su zbog potrebe da nastavu prenesemo u onlajn svet, ali su važna i za transformaciju obrazovanja uopšte, kako bi se odgovorilo na potrebe globalnog savremenog društva. Sve važne obrazovne institucije u svetu koriste iskustva iz vanrednih okolnosti, da obrazovanje sagledaju u celini, kako bi pronašle nove postavke za obrazovanje 21. veka. Vanredne okolnosti, kao lakmus-papir, teraju nas da prepoznamo izazove i dođemo do dobrih rešenja za suštinske paradigme obrazovanja.

Sve su jači glasovi koji traže uvažavanje vrednosti i neformalnog obrazovanja.

– Brzina promena dovodi da je sve teže predviđati potrebe društva i srednjoročno, a posebno na dugi rok. Obrazovanje služi da dolazeće generacije pripremi da se uključe u civilizacijski i istorijski tok razvoja, da razumeju osnovne koncepte koji funkcionišu u prirodi i društvu, da svesni prošlosti mogu da sagledavaju budućnost, ali i da se pripreme za nove, nepoznate izazove. Ako je brzina razvoja društva, tehnologija i njihove povezanosti tolika da je teško pogledati u narednu deceniju, a kamoli u naredni vek, postavlja se pitanje kakvo obrazovanje danas treba da imamo da bismo dolazeće generacije pripremili da budu sposobne za opstanak i razvoj.

Neformalno obrazovanje dugo je bilo nadogradnja formalnog obrazovanja, prateći specifične potrebe pojedinca. Danas ono postaje nužnost, kako bi pojedinac mogao da prati brze promene u društvu, naučna otkrića i tehnološke inovacije. Da bi građanin danas bio uspešan, mora da razvija veštine, produbljuje interesovanja, istražuje inovacije. Formalno obrazovanje se sporije prilagođava ovakvim brzim promenama, pa je značajna uloga neformalnog obrazovanja da pojedinac (p)ostane kompetentan. Neformalno obrazovanje danas je nedvosmisleno i celoživotno.

Kakav je značaj novih tehnologija za neformalno obrazovanje?

– Nove tehnologije su od velike koristi za razvoj neformalnog obrazovanja. One nam dopuštaju da lako pređemo velike udaljenosti i sa svog kompjutera posetimo velike laboratorije, naučne centre, muzeje, galerije, cele gradove… Istovremeno, uz pomoć tehnologija možemo udaljeno upravljati teleskopima, mikroskopima, pokretati simulacije, pratiti eksperimente, dok se odvijaju. Sadašnji mobilni telefoni omogućavaju nam da pred sobom imamo sve izvore informacija, resurse, bez obzira na to gde se nalazimo. Inovacije i nova tehnološka rešenja učinili su da (ne)formalno obrazovanje bude nadohvat ruke i na dodir prsta, sve nam je dostupno, ali tehnologije ne mogu da utiču na našu volju da se nečemu posvetimo i istrajemo u onome što smo započeli.

Da li je teško uskladiti formalno i neformalno obrazovanje u vreme epidemije?

– Ono što škola današnjice mora da nauči svoje učenike i studente jesu kritičko razmišljanje, rešavanje problema, veštine međusobne saradnje i komunikacije, kao i da su nauke interdisciplinarno povezane. Ne treba da pokušava da nas nauči svemu onome što sledi, jer to nije moguće. Treba da nas pripremi da budemo samostalni, sposobni da se adaptiramo, da odgovorimo svim izazovima… Škola, pre svega, treba da uči – kako se uči. Vreme epidemije je samo sve ovo naglasilo. Bez obzira na televizijski ili onlajn sadržaj, svako je za sebe morao da pronađe odgovarajući način rada i savladavanja gradiva. Ovakva vremena značajno brišu razlike između formalnog i neformalnog obrazovanja, u njihovom sadržinskom i metodološkom smislu. Mnogo je primera da nas samostalnost u radu, koja odlikuje učenje tokom epidemije, vodi na sadržaje, teme, metode, ali i nove izvore informacija, koji sami po sebi nisu strogo deo kurikuluma ili načina rada u formalnom obrazovanju.

U kom smeru, dakle, treba razvijati školu kako bi postala škola budućnosti?

– Školi svakako ostaje da nove generacije upozna sa pojavama, fenomenima, procesima, međusobnim vezama i osnovnim činjenicama o svetu oko nas, o prirodi, o društvu i o tehnologijama.

Kritičko razmišljanje jeste srž opstanka današnjeg čoveka. Kada nauči kako se iz činjenica dolazi do pravih zaključaka, kako koristeći naučni metod proveriti odgovarajuće pretpostavke i hipoteze, kako se u moru informacija izboriti sa lažnim i razumeti prave, tada je osoba spremna da se izbori sa svim novim i nepoznatim izazovima.

Negovanje kreativnosti, sagledavanje šire slike, razmišljanje van okvira su osobine koje moraju da krase savremenog čoveka. Umeti definisati problem, sagledati sve njegove delove i analizirati ga iz različitih uglova, a zatim kreativno rešavati takav problem odlike su uspešnog pojedinca u vremenu pred nama. Neka vrsta renesanse znanja je potreba 21. veka. Moramo biti dobro informisani o različitim oblastima društenog delovanja, međusobno povezivati činjenice i znanja i interdisciplinarno sagledavati stvarnost.

Sada je trenutak da privremeni (z)beg u onlajn svet iskoristimo da razumemo da škola budućnosti ne bi trebalo da bude usmerena da učenike i studente nauči velikoj količini činjenica, koje se ionako svaki dan umnožavaju. Škola budućnosti, koja neće biti isključivo onlajn, treba da ih pripremi da budu samostalni, sposobni da se adaptiraju i da odgovore svim izazovima. Nastavnici u tom procesu imaju najvažniju ulogu, ne više da budu izvori informacija i autoriteti znanja, nego da budu mentori u saznajnom i društvenom razvoju svojih učenika.

IZAZOVI UČENJA OD KUĆE

Kako deci i mladima pomoći da ostanu radoznali i zainteresovani za dodatno učenje i tokom epidemije, posebno jer ionako previše vremena provode kod kuće?

– Veliki izazovi učenja od kuće tokom epidemije su motivacija za rad, fokus i istrajnost. Zbog toga je važno da nastavnici koriste interesantne izvore informacija, da organizuju interaktivnu komunikaciju, ali i da učenike i studente organizuju u grupe, kako bi kroz timski rad lakše savladavali gradivo, ostajali posvećeni temi i uspešno rešavali postavljene probleme. Kroz vršnjačku komunikaciju, dok je nastavnik samo mentor ili moderator rada, na interesantan način mnogo toga može se naučiti.

Autor intervjua: Damir Jelisavčić